Припреме за песму

Шантић је, подухватајући се саздавања свог magnum opus-а, писао песме које су, суштински, биле својеврсне „праслике“ “Претпразничке вечери“. Оне су карактеристичне по носталгичном сећању на детињство као на рајско доба, над којим је свој покров распрострла нежна мајка, по осећању дубоке усамљености у садашњости, по свести о растакању породичног дома, по туговању због смрти најближих. У њима, међутим, нема наде у надилажење пролазности, у излазак из безнађа и коначности самотништва; једном речју, нема празника.

Тако у песми „Под нашим кровом“ Шантић даје ентеријер сличан оном у „Претпразничкој вечери“ (с тим што је у „Вечери“ више пажљиво одабраних подробности, које имају већу значењску носивост – ту је, рецимо, орах који голим гранама удара у прозорско окно, а просторија у којој песник самује се претвара, из рајског врта детињих дана, у „глуху јаму“ гроба ):“Соба ми је топла, жар из пећи грије,/ Али моје срце тако хладно бива,/ Као да га собом мрачна плоча крије, / Па свело и пусто сан туробни снива/…/“ Јавља се, из прошлости, лик мајке:“Под нашијем кровом рајска милост бдије,/ Слатким нам се гласом мила мати јавља,-/ Она нам је сунце што нас топло грије,/ Ми цвјетови њени, пуни свјежег здравља/…/“Међутим, над свиме у садашњости господари смрт:“Под нашијем кровом сад је глухо доба,/ Моје мило, драго све је жртва гроба,-/ Црна смрт се кези, Бога се не боји…“[1]

У песми „Бадње вече“ предбожићње време, у коме се чека јављање Богочовека у Витлејему, сједињено је с осећањем усамљености и напуштености:“Твој златни поход и убогу годи/ и види Бога у часима овим;/ Нада мном само мрак студени броди,/ И душу бије немирима новим.// У пустој соби сам, к`о сјенка бона,/ У себи слушам глас погребних звона/ И стискам срце јадно и кукавно.//Вечери света, дођи! Тихо, тише!/ Јер овдје нико не чека те више -/ Сви моји мили заспали су давно.“[2]

Најважнија песма из круга праслика је сонет „Наш стари доме“, у коме трепере сви мрачни тонови „Претпразничке вечери“:“Овдје ми негда бјеше рај…А сада?/ На моје срце гробна земља пада,/ И ја се рушим к`о ти, доме стари…“[3]

„Претпразничко вече“ се, дакле, за разлику од стихова „Под старим кровом“, „Бадње вечери“ и „Наш стари доме“, после свих тамних тонова, ипак отвара ка смислу и разрешењу, ка светлости празника која не потиче од овога света, ка свечаној, рајској „музици сфера“.

Како је до тога дошло?

Шта је празник?

Празник је продор вечности у време. Време тече, вртложи, односи људе, и незаустављиво је. Оно је Хронос који прождире. Али, празник пресеца неумитни ток; он вертикално, одозго, улази у хоризонталу времена, и спушта се до праоснова битија. Празником се човек не спаја само са Богом, него долази у додир и са својим прецима који су тај празник такође славили; јер, како је рекао Владимир Соловјов, сваки народ је заједница покојних, живих и нерођених.[4] Њихово присуство на празник је управо доказ да је смрт побеђена, и да, између осталог, не може више спречавати у општењу претке и потомке. У томе је Јеванђеље – Блага вест хришћанског празника.

Матеј Арсенијевић у свом огледу „Православље – празник богочовечанског живота“, истиче:“Из непоновиве лепоте сваког празника просијава Вечност, чује се глас који говори: смрти нема! /…/И ако су фреске и иконе – Јеванђеље у бојама, онда су празници Јеванђеље у времену.“[5]

Слојеви прошлости у „Претпразничкој вечери“

У Шантићевој песми, хришћански празник такође спаја различите слојеве времена са вечношћу. Први слој прошлости је песникова породична прошлост: отац и мајка, браћа и сестре који бдију на Бадње вече, чекајући Божић. Њихова соба је рајски врт, кроз који, као поток, тече „срећа кротка“.[6] Отац је замишљен; поглед му је „сањив, благ и мио“. Он је „ограда“ око породичне идиле, дужан да прати оно што се збива у даљини, што долази из будућности. Мајка је унутарје рајског врта, човечица од ребра човековог, непосредно укључена у живот деце кроз шивење свечаних, празничних кошуља. Дечја граја, препуна радости због доба грудвања које је наступило, још је један глас сродничког Едема. Одједном, у врт ступа комшија Петар, који доноси древна предања. Тиме се заједница са породице шири на целину народа, који живи од заједничких сећања и приповести. Празник затим продире још више у дубину: отац узима гусле у руке и почиње „лијепу пјесму Страхинића Бана“, којом се улази у скривнице националне прошлости као подручја чисте човечности ( јер, „нетко бјеше Страхинићу Бане“ ).

Најдубљи слој у песми је само Рождество Христово, Божић, дан Бога Који је постао Дете, и о коме је народна песма певала:“Часне посте запостисмо,/ Нову грађу изнесосмо,/ Белу цркву саградисмо./ Ту ми поју светитељи:/ Свети Петар и Никола./ Две им сеје отпевају:/ Анђелија Светом Петру,/ А Марија Николају. / Ту се дала танка стаза. / По њој шета Божја Мајка,/ Води Бога за ручицу“.[7] Рођење Богодетета је зарно унутарје Шантићеве песме, иако се отворено не помиње.

Шта се, међутим, као знак рођења Богодетета и освештања људског постојања, јасно види?

Види се породица као, по апостолу Павлу, мала, домаћа црква. Кандило је у песниковом дому радосно пламсало пред кућним иконлуком, соба је била окађена измирном, свуда су гореле свеће уждене због празника. Све се уклапало у главну реч божићног јеванђеља: “Слава на висини Богу, и не земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк.2,14).

Књиге јесу птице

Празник је, увек и свагда, могућност епифаније, јављања из вишњег света. Епифанијски потенцијал празника остварује се у Шантићевој песми кроз оживљавање његових књига које су до тада биле неме на столу. По Миодрагу Павловићу, „књиге почињу да се одазивају песниковој самоћи“.[8] Иако су то песничке, а не свештене књиге, збирке стихова самог поете и његових пријатеља, оне престају да буду само то, и јављају једну другу, другачију стварност.

Књига у хришћанству није обичан преносилац знања. Она је жива и животворна: слатка и горка, у исти мах. Пророк је једе – њоме се причешћује ( Отк. 10, 9-10). У књигама се налазе речи које су икона речи Божје, Христа.[9] Зато оне могу да оживе, да устану из праха у коме леже на песниковом столу, и да из њих излете птице– не обичне, него рајске птице: „Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!.../ Једна около кандила се вије,/ А нека болно, кô да сузе лије,/ Пред сликом дршће мртве мајке моје./ Неке бијеле као љиљан први,/ Само им златно меко перје груди;/ Неке све плаве, тек им грло руди,/Као да кану кап зорине крви.”

У тексту Михаела А. Рапенглика “Небески гласници. Улога птица у космографији и космовизијама древних култура“, указује се на чињеницу да у древним митологијама највећи број птица символизује сунчеву енергију, силу ваздуха и неба, огња и светлости.[10] У Аустралији и Океанији верује се да се из њихових јаја излегао свет. Зраци излазећег сунца често су били поређени са јатима птица, а неке од птица биле су сматране прецима сунца. Птице предсказују време; њихово певање најављује освит; њихове сеобе су знаци промене годишњих доба. Оне су господари тродимензионалности, кадре да лете до небеских висина. Душе које лете ка небу су такође птице. Хришћанска слика раја увек подразумева чудесни пој и красоту тамошњих пернатих створења.[11]

Птице, гласници вечног, бирају два најсветија места у песниковој соби, да би се пред њима виле: једна је уз кандило, а друга дрхтури пред сликом његове покојне мајке.

И тада се једна од њих оглашава, да би донела Благу вест.

Празнични смисао песништва

Песма инкарнирана у птицу проговара да би објавила да песников живот није и не може бити узалудан. Ни он, ни његови покојни другови нису случајно призвани у битије – они су једна велика породица стваралаца смисла. Јер, песме које су писали нису настајале као „уметност ради уметности“, него су ишле путем христоликог служења ближњима:“Ми као роса на самотне биљке/ Падамо тихо на сва срца бона,/ И у ноћ хладну многих милиона/ Сносимо топле божије свјетиљке.// Ми здружујемо душе људи свије'!/Мртве са живим вежу наше нити:/ И с нама вазда уза те ће бити/ И они које давно трава крије!“

Људи живе у свету који је, библијски речено, „долина суза“. Они су „самотне биљке“ – одвојени једни од других зидовима неразумевања, егоцентризма, страсти. Патњу скоро свако носи сам. По Шантићевом схватању поезије, она има „благодатни“ циљ – да у хладне ноћи људске самоће доноси „топле Божије светиљке“: да им указује на свечовечанско братство, заједништво у вишњем, да их упућује на праоснову битија, која је у љубави. Поезија је вишња роса за намучене људске душе, управо израз те љубави, као у „Слову љубве“ деспота Стефана Лазаревића:“Љубав Давид лепо украшава,рекавши: "Као миро на главу,што силази на браду Аронову,и као роса аермонска, што на горе силази Сионске".

Поезија је сушти израз празника, који око себе окупља и живе и покојнике: око ње се свијају душе свих људи, а њене нити не признају границу између живота и смрти. Оне, у исти мах, јесу стваралачки наставак озарених речи које су обасјавале Бадње вече у детињству – приповедања старца Петра, кога су деца слушала, нема од узбуђења, и „лијепе пјесме Страхинића Бана“, којом је отац, уз гусле, преносио свом потомству предачки морал. Миодраг Павловић указује на то да је патријархалност у песми ипак „смештена у перспективу прошлости, она је, заправо, одсутна и при крају песме види се да се ради о самоћи, о самртној усамљености, из које се духовним узлетом извршава пречишћење и препород.“[12]Међутим, рекли бисмо да без те породичне, патријархалне прошлости не би био могућ ни овај духовни узлет ка катарзи, оличеној у сузама среће, знамењу празничног сусрета са Смислом. Јер, реч „срећа“ потиче од старосрпске речи „срешта“, која значи „сусрет“; овде се песник сусреће са свима који су отишли као да су живи – они и живе управо у празнику.[13]

Уместо закључка

У доба модерне, поезија је на себе преузела улогу религије. То је почело да се збива још у романтизму, када је „религија срца“ требало да замени религију институционализованог Откровења. Шантићева песма „Претпразничко вече“, међутим, нуди самосвојно решење; у њој патријархално, породично хришћанство не нестаје да би нова религија, у којој је поезија једини аутентични глас трансцеденције ( макар и испражњене од верског садржаја, и претворене у, бодлеровски речено, путовање до дна да се нађе Ново), настала. Дешава се нешто сасвим друго: смисао поезије се доживљава као христолико служење ближњима у њиховом настојању да опстану у свету пуном патње и страдања. Поезија повезује живе и покојнике, јер је својеврсна празнична епифанија. Празник је продор вечности у време; и песништво је, по Шантићу, то исто.

За разлику од западноевропске модерне, у којој доминирају колебања човека разочараног у метафизичку традицију свог тла, на Истоку је, у овој књижевној епохи, знатно уочљивије поверење у теургијску моћ песништва ( руски симболизам и француски симболизам се, у том смислу, суштински разликују – први стреми новој религиозности, чак „Трећем Завету“, док други остаје у сферама естетицизма, у „кули од слоноваче“). Шантић је, у једној од својих најбољих песама, недвосмислено на страни поверења у теургијско дејство стиха, у његову моћ да ствара празник чак и у тренуцима најдубљих сумњи и разочарења модерног човека.

ИЗВОРИ

1. Шантић, Алекса, Сабрана дела, Београд: ИП „Филип Вишњић“, ДОБ – Друштво за очување баштине, Гацко, 2008.

ЛИТЕРАТУРА:

1.Арсенијевић, Матеј, Православље – празник Богочовечанског живота, у књизи: Шмеман, Александар, Тајне празника/ Празници православне црквене године, Цетиње: Светигора, 1996.

2. Виђење Николаја Турка, http://borbazaveru.info/content/view/1107/38/, приступљено 16. маја 2016.

3. Влаховић, Влајко, Породични живот код Срба, Цетиње: Светигора, 1997.

4. Димитријевић, Владимир, Између ЧЕКЕ и ГЕСТАПОа/ Иван Иљин и васкрс Русије, Београд: Catena Mundi, 2014.

5. Лепахин, Валерије, Икона и иконичност, Крагујевац: Каленић, 2014.

6. Павловић, Миодраг, Поезија и култура/ Огледи о српским песницима XIX и XX века, Београд: Нолит, 1974.

7. Rappengluck, Michael A., Heavenly Messengers: The Role of Birds in the Cosmographies and the Cosmovisions of Ancient Cultures, https://www.researchgate.net/publication

8.Шмеман, Александар, Тајне празника/ Празници православне црквене године, Цетиње: Светигора, 1996.

_____________

[1] Шантић: 2008, стр. 284-285

[2] Исто, стр. 406-407

[3] Исто, стр. 421

[4] У свом огледу „Претпразничко вече Алексе Шантића“, Миодраг Павловић уочава:“По дефиницији, свим празницима, па чак и оним неметафизичким, припада сећање на мртве, сећање на оне са којима се осећамо у филијацији идеја или тела./…/Прву генерацију мртвих чине породица и сусед, а другу, давна времена, Страхинић Бан. Као конкретни корелат песме овде је ритуал, игра, замењен осећањем, претворен у игру осећајности“( Павловић: 1974, стр. 109 )

[5] Арсенијевић: 1996, стр. 203

[6] Откуда песникова чврста увереност да је детињство рај? Основна човекова туга, по Шмеману, потиче из доживљаја пролазности и трулежности свега, и он веома рано почиње да је осећа, тражећи начин да надиђе сопствену ограниченост. Једино доба кад те туге скоро да и нема јесте детињство:“Да, човек за ту тугу не зна само у детињству, но управо се због тога човек и сећа детињства као једног непрекидног празника, чак и ако је то детињство било проживљено у сенци сиромаштва. Човек управо и почиње да одраста тако што у њему почиње да замире та празничност детињства, што у њему почиње да се гаси то детиње и радосно осећање живота – живота као отвореног прозора у радосно пролећно јутро, живота као безброја могућности отворених пред човеком – уступајући, мало по мало, место осећању живота као тамнице и затвора.“(Шмеман: 1996, стр. 23 ) По Шмеману, само дете у човеку може да разуме Божић као празник Бога Који се рађа као Дете. Зато песников повратак у детињство јесте чежња за детињим, празничним осећањем Бога, света и човека, за изгубљеним смислом постојања, за вером која је била, али која је, у таласима смрти, скоро заувек потонула.

[7] Цит. према Влаховић: 1997,стр.43

[8] Павловић 1974, стр. 108

[9] Руски иконолог Валерије Лепахин каже да је, у идеалном смислу, људска реч иконолик речи Божје, а кроз њу и иконолик Логоса:“У једном од својих апсеката, светост се у Православљу схвата и као васпостављање иконичног односа према речи, као способност да се кроз љуштуру ствари и појава проникне у њихов суштину ( способности коју је Аданм изгубио у грехопаду ), као задобијањереалног богочовечанског поседовања речи као божанске стваралачке силе и енергије. Иконична реч јесте реч-дело, реч-делање, способна да измени ток космичких, природних и историјских процеса“( Лепахин: 2014,стр. 214)

[10]Michael A. Rappengluck, Heavenly Messengers: The Role of Birds in the Cosmographies and the Cosmovisions of Ancient Cultures, https://www.researchgate.net/publication

[11] Виђење раја оптинског монаха Николаја Турка, између осталог, садржи и овакву слику: „Све је тамо бескрајно прекрасније од нашега овде. Видео сам тамо као нека велика, предивна дрвета, отежала од плодова. Та су дрвета била распоређена као у алеје, којима није било краја. Врхови њихови сплитали су се међусобно, у њима су биле као птице из тропских предела, само што су их бескрајно надилазиле својом лепотом. Лепоту и хармонију њиховог поја није у стању да предочи никаква земаљска музика – тако је сладостан био.“( http://borbazaveru.info/content/view/1107/38/, приступљено 16. маја 2016 )

[12] М. Павловић: 1974, стр. 107

[13] Празнично „васкрсавање“ покојника је карактеристично за православно хришћанство. Ево једног примера. Руски философ Иван Иљин и приповедач Иван Шмељов годинама су били у преписци. Шмељов је, у грађанском рату, остао без Сергеја, сина јединца, и много је због тога туговао. Тре­ћег дана Вас­кр­са 1933,18. апри­ла, Шме­љов пише Иљи­ну да је три сед­ми­це пред Пас­ху био тешко боле­стан, и да није могао да се помери. А тре­ба­ло је ићи на вас­кр­шњу слу­жбу: „Како сте Ви у пра­ву када сте напи­са­ли: „Да није вере и моли­тве, одав­но не бих живео на овом све­ту.“ Схва­там, баш схва­там. Ових дана сам то тако спо­знао!Три сам сед­ми­це опет боло­вао, и тако сам духов­но осла­био, да ми се није мили­ла ни све­тлост. Да се подиг­нем и пођем у цркву – воље нисам имао. И Олга Алек­сан­дров­на ( супруга Шмељова, нап. В.Д) се мучи­ла. Нисам могао да се молим... И дође Вели­ка Субо­та... Боло­ви, тако, пре­ста­до­ше – поди­гох се, а срце се сте­же: па како то, да не могу да се придиг­нем да идем у цркву, да душу отво­рим за моли­тву! Сла­бост – ни рука­ма, ни нога­ма да мрд­нем... И Олга Алек­сан­дров­на тужно каже – како ћемо тако дале­ко до Подвор­ја (Све­то­сер­ги­јеввс­ко подвор­је у Пари­зу, нап. прир.), да оста­немо (код куће, нап.В.Д)... А три годи­не на Вас­кр­шњем Јутре­њу нисмо били, или смо ишли на дачу, или сам ја био боле­стан. Осе­тих ја како је њој бол­но без – цркве. Не, морасве да се савла­да! И одлу­чим се. Боло­ви ме муче. И, тако, око пола девет... кроз цео Париз, из Севра. Боло­ви су ме уби­ја­ли, сав сам се сквр­чио док сам седео у метроу... У десет смо сти­гли до Све­то­серги­јев­ског Подвор­ја. Све­та тиши­на оза­ри­ла ми је душу. Боло­ви су пре­ста­ли. И гле, поче­ла је да ми достру­ја­ва – да се у мени рађа... радост! Бодро, не осе­ћа­ју­ћи ни сла­бост, ни бол, с нео­бич­ном радо­шћу слу­шао сам Јутре­њу, испо­ве­ди­ли смо се, одсто­ја­ли целу Литур­ги­ју, при­че­сти­ли се... – и таква чуде­сна уну­тар­ња све­тлост је заси­ја­ла, такав спо­кој, такву бли­скост неиз­ре­ци­вом, Божи­јем, осе­тих да не пам­тим – кад сам тако осе­ћао! Као да сам додир­нуо тај­ну: нема смр­ти, све што је оти­шло – посто­ји, ево овде, око нас... И кад сам тако осе­тио, погле­дао сам, сав у суза­ма, понад ико­но­ста­са, увис... – то је било изме­ђу Јутар­ње и Литур­ги­је... – нешто чуд­но се деси­ло! Мислио сам о нашем деча­чи­ћу, Сер­јо­жи­ци нашем...-у душев­ној тихо­сти сам мислио, нема смр­ти, он је овде, с нама... и све с нама нити је „било“, нити ће „бити“, него јесте, веч­но јесте... И Кара­та­шов (Антон Кар­та­шов, руски цркве­ни исто­ри­чар, нап. прир.), који је седео три кора­ка од мене,због нече­га се поди­гао, при­шао ми је, шап­ће!... – „каква се побе­да сада пра­зну­је!...тре­ба само пази­ти...! Јер нема смр­ти... сви умр­ли су живи... и нема ни живих, ни мртвих... а све је, све – јед­но...веч­но! Оте­то од смр­ти и ада! Вели­ким чудом Вас­кр­се­ња Хри­сто­вог!...“( цит.

др Владимир Димитријевић