СИМБОЛИКА БРОЈЕВА
Текст Радета Јанковића о окултној симболици скривеној у датум скупа на Криту изазвао је пажњу. Један мој пријатељ преко електронске преписке, након тог текста, уочио је следеће: “А што се тиче 2016., да је ту само последњи број, ни по јада. Има ту шестица "за све паре": 2016 = 3 × 666 + 3 × 6.Кад се исто то овако напише, делује још црње: 2016 = 666 +666 + 666 + 6 + 6 + 6.
А може и друга рачуница: 2016 = 3 × 600 + 6 × 6 × 6. Или, исто то: 2016 = 600 + 600 + 600 + 6 × 6 × 6. Значи, окултисти имају безброј разлога зашто им баш тај датум прија - а Бог очигледно жели да их и на тај начин п(р)окаже вернима.“
Наравно да не треба паничити, и падати у нумеролошке замке. Али, не одушевљавамо се ми, православни, нумерологијом, него то чине управо окултисти. И, уопште, нешто може, као својеврсна праслика, да се повеже са бројем 666 у календарском смислу. Довољно је да се сетимо 1666. и ондашњих збивања. (Рецимо, у Лондону је престала куга, али је почео огроман пожар који је сажегао престоницу Енглеске; али, нећемо о томе. Погледајмо нешто важније, духовно.)
СЛУЧАЈ ПРВИ: ШАБАТАЈ ЦВИ
Године 1666, окончао се, преласком на ислам, случај Шабатаја Цвија. Јевреје читаве Европе у то доба беше обузело одушевљено осећање да се Месија, ослободилац, јавио у малоазијском граду Смирни, и да ће ускоро све непријатеље Јевреја покорити под своје ноге. Име му је, како рекосмо, било Шабатај Цви, и био је син пилићара; знао је да мрмља делове из Кабале и веровало се да је „Он, и нико други“. Чак из Шкотске и Пољске, из Беча и Париза, хитали су Јевреји да се поклоне свом новом вођи, који је указе потписивао са „Ја, Господ ваш, Бог, Шабатај Цви“. Оженио се блудницом Саром, која је, тобож, имала откривење да ће бити Месијина жена; венчао се са Мојсијевим Петокњижјем; на крају, отишао је у Стамбол да се прогласи за цара. Некако је успео да га прими велики везир, који му је понуди алтернативу: или глава оде, сабљом одсечена, ако је решио да се и даље претвара да је Месија; или ће остати у животу ако прими ислам и одрекне се јудејске вере. Цви се, ни пет, ни шест, определио да постане мухамеданац; добио је и посао, да чува турско купатило. Многи Јевреји су се дубоко разочарали, али било је фанатика који су и даље веровали да је реч о избавитељу, јер, ето, само он може да учини такав недоличан поступак, зато што је „месија“ са „оне стране добра и зла“. Ови Цвијеви следбеници, шабатијанци, предвођени извесним Франком, били су познати по разврату и свим могућим суманутостима, којима су се предавали верујући да ће, чинећи зло, исцрпсти количину зла у свету, и приближити победу добра.
СЛУЧАЈ ДРУГИ: МОСКОВСКИ САБОР 1666-1667.
Година 1666. у Москви
Године 1666. сазван је велики Сабор у Москви, на коме су присуствовали не само руски архијереји, него и представници осталих помесних православних Цркава: патријарх александријски Пајсије и патријарх антиохијски Макарије; митрополити Григорије Никејски, Козма Амасијски, Атанасије Иконијски, Филотеј Трапезундски, Данило Варнски и архиепископ Данило Погонијански из Цариградске Патријаршије; из Јерусалимске патријаршије – архиепископ Синајске горе Ананаија и Пајсије Лигарид; из Грузије – митрополит Епифаније; из Србије – епископ Јоаким (Ђаковић); из Малорусије – Лазар Черниговски и Методије Мстиславски. Ту су и били и руски епископи. Стали су на страну цара Алексеја и склонили са престола патријарха Никона, а затим анатемисали следбенике старог обреда:«Ако нас неко не послуша и или почне да нам се противи, ми таквог противника, ако је духовно лице, рашчињавамо и лишавамо сваког свештенодејства и благодати,и предајемо га проклетству; ако је мирјанин, одлучујемо га од Свете Тројице и предајемо га проклетству и анатеми као јеретика и непокорника и одсецамо као трули уд. Ако до смрти остане непокоран, такав и после смрти да буде одлучен, и да му душа буде с Јудом издајником, с јеретиком Аријем и осталим проклетим јеретицима. Нека се гвожђе, камен, и дрво распадну, а он да не буде разрешен довека. Амин“.
Чак је и патријарх Никон, који је започео богослужбену реформу и борио се против старог обреда, био ужаснут пред тим анатемама. Сабор је позвао на обрачун са староверцима, и почели су сурови прогони. Године 1971, Московска патријаршија је скинула ове анатеме.
Али шта се заиста збило? Каква је предисторија ових збивања?
Из предисторије
У Русији су, до XVII века, биле изведене два велика уређивања богослужења: Св. Теодосија Печерског, које су благословиле црквене власти, чији је резултат био древноруски превод типика патријарха Алексија Студита и низ богослужбених књига повезаних с њим и дело митрополита московских Алексија и Кипријана, који су у Русију увели цариградски превод Јерусалимског типика и одговарајући комплекс богослужбених књига. За разлику од Византије, где су манастирски типици и типици парохијских храмова дуго сапостојали, у Русији је манастирски типик имао предност, и у суштини, уобличио је богослужбена правила и за парохијске храмове.
Прво уређивање богослужења спроведено је у печерском манастиру у Кијеву за време преподобног Теодосија, који је био игуман од 1062. На захтев Теодосијев, један монах који је примио постриг у Кијево-Печерском манастиру, а касније наставио подвиг у некој цариградској обитељи, Јефрем Шкопац, послао је свом бившем игуману комплет богослужбених књига из цариградског манастира Успенија Пресвете Богородице, који је основао патријарх Алексије Студит (1025-1043). Ове књиге су преведене на словенски богослужбени језик још за живота преподобног Теодосија. Остали манастири, којима је Кијев био узор, преузимали су из Лавре и преписивали књиге, чиме се Студијско-Алексијевски устав богослужењља проширио целом Русијом. Кнежеви попут Владимира Мономаха и Јурија Долгоруког помагали су у уједначавању руске богослужбене традиције, такође одушевљени духовношћу Лавре. Почетком XIII века, епископ владимирски и суздаљски Симон (1215-1226), пише кијево-печерском монаху Поликарпу да је преко педесет инока из Лавре Св. Антонија и Теодосија заузело епископске катедре у Русији, што је такође допринело ширењу тамошњег типика. Међутим, у ово доба се, поред Студитско-Алексијевског устава и књига за богослужење с њим везаних, и даље преписују древне књиге Јужних Словена, којима су се Руси служили кад су 988. примили крштење. Против те праксе нико нема ништа.
У другој половини XIV века у Русији је почео процес који је трајао читаво столеће: митрополити московски Алексије и Кипријан дају да се преведе Јерусалимски типик цариградске редакције и богослужбене књиге с њим везане, па Студитско-Алексијевски типик почиње да се повлачи. Тај процес тече полако, без наметања силом, и траје стотинак година. Катедрално-парохијско богослужење, међутим, и даље је наставило да се угледа на манастирско, и у том, принципијелном смислу, ништа се није променило.
А онда долази XVII век. Патријарх Никон решава да усклади руске богослужбене књиге са грчким и јужнословенским, као и да укине осењивање крсним знаком са два прста, које је озваничено на Стоглавом сабору у Москви у XVI веку. Око њега се окупљају неки који нуде своје „стручне услуге“. Међу њима и људи који немају сасвим чисте намере (Грк Пајсије Лигарид, криптоунијата). Књиге се изнова штампају, богослужбена пракса се мења, али део руског народа то схвата као издају „старе вере“ и настаје раскол, на чијем челу се нашао протопоп Авакум, негда Никонов пријатељ. После свега, долази и до сукоба између цара Алексија и патријарха Никона, који бива лишен свога трона. Раскол старовераца се не смирује.
Староверци нису били у праву. У праву је био патријарх Никон, који је желео да исправи богослужбене књиге и одбаци „двухперстноје сложеније“ (осењивање себе крсним знаком са два прста, док су три скупљена уз длан.) „Стоглави сабор“ 1551. године јесте озаконио „стари обред“ („двухперстноје сложеније“, небријање бркова и браде, сугубу „алилују“), али неки од извора на који се тај сабор позивао били су фалсификовани - рецимо, тобожња беседа блаженог Теодорита о томе како се треба крстити и како благосиљати (беседа је написана у Русији у XV веку, не раније.) Патријарх Никон је био добронамеран када је желео да богослужбену праксу Руске Црквe доведе у јединство с праксом Цркве Васељенске. Али...
Али, пожурио је. При руци су му се нашли „стручњаци“ који је требало да донесу оригиналне грчке и словенске богослужбене књиге да би се исправка извршила према њима, но - није било тако. У богослужбену употребу ушле су књиге штампане на Западу, и под западним богословским утицајем. Ево шта о томе вели професор Н. Успенски у свом огледу „Колизија двеју теологија при ревизији руских богослужбених књига у XVII веку“ (Епархија жичка, Краљево 2004.): „Осамдесетих година прошлог (XIX) века магистар богословља С. А. Белокуров, који је познат по својим архивским открићима, пронашао је и објавио рукопис под називом „Истинско извешће православнима и светло казивање о новом исправљању древних књига у Царству московском“. Аутор овога документа, архимандрит Силвестар Медведев, који је радио у Московској књигопечатници од 1678. до 1688. године најпре на дужности редактора, а касније књижничара, поводом исправљања Служебника 1655. године писао је: „Зли људи најпре лажљивим речима својим обмануше Свјатјејшег патријарха Никона: почеше му сушту истину у вези са исправљањем књига износити, а на делу нешто друго намислише... И пошто лукавство тих људи не беше разоткривено, они оставише најстарије књиге грчке и словенске, те почеше исправљати са ових грчких књига штампаних у Немаца. А у овом предговору књизи Служебник пишу да су је према древним грчким и словенским рукописима веродостојно исправили и у свему усагласили, и народу православном саветују да тој књизи верују као веродостојној и да ни у шта не посумњају, јер је све исправљено према рукописним старогрчким и словенским књигама. А ова књига Служебник није исправљена према древним грчким рукописима и словенским књигама, него према код Немаца одштампаној сумњивој грчкој књизи, која ни почетка нема, и непознато је где је одштампана. И када је после доста година, по указу великог господара, а зарад веродостојног осведочења и увида, у књигопечатници боравио редактор са Свете Горе Атонске архимандрит Дионисије, који живљаше у овом царствујућем граду Москви, у грчком манастиру Светога Николаја, прегледавши ту, код Немаца штампану књигу Служебник, на страницама њеним пописао је својом руком, ради разобличења, речи недостојне, које овде не пристоји наводити. А та се књига и данас налази у књижници при књигопечатници. И који је Служебник штампан после њега, године 7166, а у њему је о светој Литургији наведено да је одштампана према уставу Константинопољске Велике Цркве и Свете Горе, - он је и на тој књизи својом руком написао: „Не желим да лаж изричем о Великој Цркви и о Светој Гори Атонској“. И из ових речи очито је да тамо није тако. А та се књига и дан данас у тој истој књижници при књигопечатници налази... И друге древне пергаментне књиге словенске, за које су на сабору и свјатјејши патријарси, и сви архијереји, и читав сабор посведочили да су у свему сагласне са древним грчким књигама, са којих је било наложено да се имају исправљати московске штампане књиге, - и те древне словенске пергаментне књиге преправљане су према новим грчким књигама штампаним код Немаца“.
Приметићемо да Медведев није био од оних који су се декларисали као „ревнитељи за древну благочестивост“. То је био човек несвакидашњих способности и широких видика, који је имао позитиван однос према редиговању богослужбених књига. Осећање трепетног поштовања према Никону, који се, може бити, већ био упокојио у време док је Силвестар писао своје „Извешће...“ избија са многих страница овог историјског документа.“
Шта сазнајемо из овог документа? Из Силвестрових речи да се закључити да је патријарх Никон, приступајући ревизији Служебника, имао намеру да се она спроведе на основу старих грчких и словенских рукописних књига, што је било у складу са одлуком сабора из 1654. године: „Нека се убудуће Божанствене књиге ради штампања исправљају према древним пергаментним и грчким књигама, Типицима, Требницима, Служебницима и Часословима“. Реално, међутим, ревизија Служебника спроводила се „према новим грчким књигама штампаним код Немаца“, при чему се те књиге нису проверавале према старогрчким и словенским рукописним књигама, него су, напротив, ове потоње „преправљане према новим грчким књигама штампаним код Немаца“. Ово треба разумети у смислу да су редактори у појединим случајевима у рукописпим књигама једноставно прецртали она места за која им се чинило да су у супротности са новим штампаним књигама“. Тако каже Успенски.
Дакле, главни циљ реформе није био постигнут: богословље није враћено источницима. Људи су страховито раздражени, и настао је крвави раскол, у коме је држава гонила староверце, а староверци дизали устанке и били спремни да сарађују с непријатељима Русије. Ево шта о тој трагедији каже истраживач древног „знаменог напева“, свештеник московски Сергије Манцев („Св. кнез Лазар“, бр. 2/2003): „У историји Цркве Христове мало је догађаја који би по обиму својих трагичних последица могли да се упореде са Великим расколом у Руској Цркви до кога је дошло средином 17. века, а који је коначно уобличен и потврђен на Сабору из 1667. године./…/
Тек данас, на крају двадесетог века, ми у потпуности можемо да оценимо последице Великог раскола за Руску Цркву и државу. По нашем мишљењу потпуно је у праву А. И. Солжењицин који тврди следеће: да нисмо имали раскол у 17. веку, не бисмо имали ни револуцију 1917. године. И заједно са савременим црквеним историчаром Б. П. Кутузовим можемо бити толико смели да изјавимо да Никонова реформа представља генијално испланирану и сјајно изведену диверзију против Цркве и царства. Управо помоћу ове реформе постало је могуће оно што се није догодило чак ни за време Смутње - да се читаво руско друштво јако и за дуго време расцепи на два непомирљива табора. Према исправном мишљењу Владимира Соловјева главни грех организатора реформе је то што су по први пут у руској историји употребили тотално насиље над савешћу народа. Реформаторе из 17. века и револуционаре из 1917. године повезује управо бољшевички метод - да се „народ гвозденом руком тера у срећу“. Али револуционари из 1917. су уништавали сваку религију, претендујући на успостављање своје сопствене, отворено незнабожачке, док су реформатори из 17. века читавом народу наметали некакво обновљено и унификовано Православље, у потпуности стављено у државну службу, које је уз то сасвим изгубило своје национално лице. Очигледно је да су целокупна реформа и нарочито Сабор из 1667. носили отворено антинационални карактер: уништавано је и излагано потпуном презиру све што је руско - и књиге, и богослужбена пракса, и одежде, чак и руски светитељи - док је хваљено све што је грчко (а заправо - латинско и турско, које је већ успело да продре и да се учврсти у богослужењу и животу балканских народа у оно време). Књиге које су имале највећи ауторитет за Русе, по којима су се молиле и спасавале многе генерације православних хришћана, међу којима је познат и велик број угодника Божијих, биле су проглашене не само за текстуално оштећене, него и за директно јеретичке. Нећемо овде да говоримо о методама гушења народног отпора - то би била тема за посебно истраживање; приметићемо само да када је реч о ужасима Лењиновог и Стаљиновог времена, о црвеном терору, о репресији против свештенства и свих слојева народа, о ГУЛАГ-у и ЧЕКИ - треба да се зна да је свега тога већ било: спаљивање живих људи у брвнари (чак и ако се кривац покаје због својих заблуда), мучење усијаним гвожђем и истезањем, војна опсада Соловецког манастира и потом потпуно уништење братства вешањем или дављењем у Белом мору... Значи да бољшевици у двадесетом веку и нису били толико оригинални - многи од њихових „чувених“ метода на делу уништавања сопственог народа представљају тек пуко понављање претходног искуства. Основне идеолошке поставке су исте: „ми знамо како је боље, па нека читав народ пропадне због добре идеје и бољег живота будућих нараштаја“. Ту дакле може да се повуче доста историјских и психолошких паралела“. Толико од Манцева.
Трагедија руског раскола огледа се, између осталог, и у чињеници да је, крајем 19. века, старовераца разних праваца у Русији било око неколико милиона (можда десетина ондашњег становништва Империје.) Савремени староверачки мислилац М. А. Шахов указује на последице које је раскол имао по руску националну свест: „Онај део народа, који је пошао за никоновцима, с једне стране је стално слушао проповед староверства, које је оптуживало Синодалну цркву за губитак божанствене благодати и пад у јерес - оптужбу незамисливу за народну свест пре раскола, а с друге стране гледао је делатност господствујуће цркве која је била организатор сурових масовних прогона староверства, до тада нечувених у руској историји. То је погодовало подривању поверења према званичној цркви и порасту религиозне равнодушности у народу“. Не заборавимо: староверци су постали непријатељи руске државе, а један од њих, индустријалац Сава Морозов, почетком 20. века је био финансијер Лењина.
Међу староверцима (нарочито беспоповцима) било је много фанатика, од којих су неки чак проповедали самоспаљивање или самоушкопљавање. Говорили су да је дошло доба антихриста, и порицали благодат у Московској Патријаршији. Догмати су им били исти као и осталим православним хришћанима, но од старог обреда нису одступали. Рана на народном телу ширила се све више. Снисходећи немоћима људским, Руска Црква омогућила је старообредницима који то желе да јој се придруже.
Руски свеци су оштро критиковали заблуде расколника, и позивали их у крило Цркве. Свети Серафим Саровски им је говорио, показујући крст са три прста: „Ево хришћанског крсног знака! Ово је предано од Св. Апостола, а „двухперстноје сложеније“ је супротно светим уставима. Молим вас и преклињем: идите у цркву грчко-руску - она је у свој слави и сили Божјој!“
Реформа Никонова била је нужна. Али је спроведена брзо и непромишљено. А то је довело до трагичних последица, које се у руском народу Божјем и до данас осећају. Решено је да се приступи новом средству: допуштању да у Цркви постоје два обреда. Данас, поред групација које остају у расколу, постоје и многе парохије, тзв. „јединовераца“, који упражњавају дониконовски начин служења, али су у јединству с Мајком Црквом.
ШТА ЋЕ БИТИ?
Да ли ће се ове, 2016, поновити 1666?
Јер, лудовање за лажним месијом међу онима који су одбацили Господа Исуса Христа све је веће. А сабор на Криту, ако Господ не благослови другачије, јавља се као велика опасност по саборност и слогу Цркве. Паничити не смемо. Молити се морамо и сведочити треба. А Господ је Архијереј Цркве Своје, и Он ће је спасити ако има наде да се људи спасавају, у Њему, Премудрости Очевој.
Помени нас, Господе, и спаси нас од искушења!
