OVO NISU RADILI NI KOMUNISTI

Potpisnici ovih redova su, u vreme vanrednog stanja, kada je pravoslavnim Srbima bio zabranjeno da idu na nedeljnu Liturgiju, dok je vlasnicima pasa bilo dozvoljeno da ih nedeljom izvode u šetnju, napisali da su se zabrane u ustaškoj NDH odnosile na Srbe i pse, a u Srbiji samo na pravoslavne Srbe. Režim, čiji je glavni nosilac - predsednik države Srbije - dobio orden Svetog Save od strane Sinoda SPC, ovih dana u svom ludilu ide još dalje.

Ono što ni komunisti nisu radili (osim, eventualno, 1945. ili 1946, kad su proganjali četnike; posle su samo slali špijune da vide ko slavi) rade „komunalni policijaci“, koji su u vranjskom kraju zahtevali spiskove slavara da bi proveravali koliko se ljudi na slavama okuplja.(1)

SLOBODA VEROISPOVESTI I PRAVO NA PRIVATNOST

U pitanju su nezakonite radnje u domovima pravoslavnih Srba koji slave krsnu slavu čime se povređuje ne samo sloboda veroispovesti, već i pravo na privatnost. Sloboda veroispovesti, kao individualno pravo pojedinca i kao kolektivno pravo verske zajednice, prema čl. 202. Ustavu Srbije spada u mali broj taksativno navedenih ljudskih prava koja se ne mogu ograničiti ni u uslovima vanrednog stanja. Setimo se da je pravo vernika bilo povređivano u okviru vanrednog stanja, kada su ometana bogosluženja, mada, prema čl. 31. st. 3. Zakona o crkvama i verskim zajednicama bogoslužbeni prostor je nepovrediv, jer Crkva uživa autonomiju (čl. 6. Zakona o crkvama i verskim zajednicama), kao što je, primera radi, uživa i univerzitet. Policija u taj prostor može da uđe samo na poziv verske zajednice, a tek izuzetno bez tog poziva, ako je u toku izvršenje nekog teškog krivičnog dela.

Imajući to u vidu nije jasno po kom osnovu bi mogao da odgovara vernik koji slavi slavu na koju mu, iz razloga upražnjavanja verskog običaja, dolaze gosti, naročito ako uzmemo u obzir ne samo naš Ustav, već i praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je u jednoj presudi protiv Turske utvrdio da je Konvencijom o ljudskim pravima zaštićeno pravo vernika da se mirno okupljaju radi vršenja obreda svojstvenih svojoj religiji (Cumhuriyetçi Eğitim ve Kültür Merkezi Vakfi v. Turkey). Ne postoji državni razlog koji bi kao službeni osnov opravdao povredu prava na privatnost jer, kao što su to utvrdili Englezi u presudi u slučaju Entik protiv Karingtona čoveku je njegov dom zamak. Kao što kažu Englezi, kuća može biti i trošna koliba kroz koju mogu duvati vetrovi i koja prokišnjava, ali državna sila ne sme da narušava pravo na privatnost.

HRIŠĆANI I DRŽAVA

Između hrišćana i države mora u pojedinim kriznim istorijskim prilikama da dođe do izvesne napetosti, zato što su hrišćani pozvani da se „Bogu većma pokoravaju nego ljudima“ i da državne zakone poštuju samo dok nisu suprotni predanju i kanonima Crkve. Ovakav hrišćanski odnos prema državi bio je glavni razlog za propast Rimske Imperije, koja je zahtevala od čoveka da sve aspekte svog života potpuno potčini obogotvorenom imperatoru. Iz takvog hrišćanskog odnosa prema državi rođeno je svojevrsno evropsko poimanje političke slobode, koje je neodvojivo od prava na otpor tiranskoj vlasti. Ni antička, niti bilo koja druga civilizacija, osim hrišćanske, ne zna za postojanje potpuno odvojenih sfera – privatne i javne, od kojih prva po rečima Hristovim pripada Bogu, a druga ćesaru. Spajanje ovih sfera čini mogućim svaki totalitarizam. Upravo o tome treba dobro da razmisle svi, bili vernici, ateisti ili agnostici, kada ovih dana vide da državne vlasti pod opravdanjem vanrednog stanja upadaju na krsne slave.

Krsna slava, kao čin inspirisan religijom ili uverenjem spada u slobodu veroispovesti. U jednoj presudi koju je Sud iz Strazbura doneo protiv Grčke jasno se kaže „pravo na slobodu veroispovesti zajemčeno Konvencijom isključuje bilo kakvo ovlašćenje države da odluči da li su verska uverenja ili sredstva koja se koriste za izražavanje takvih verskih uverenja legitimna.“ (Manoussakis and others v. Greece)

SEKULARIZACIJA I PREDAJA SLAVSKIH SPISKOVA

Ako je istina da sveštenici daju spiskove slavara komunalnoj (ili bilo kojoj drugoj policiji), onda je to stvar koju treba proveriti koju bi nadležni episkop trebalo da sankcioniše. Kao što sveštenik ne sme da izda Svetu tajnu ispovesti, tako on ne sme pomagati sekularnoj vlasti u sprečavanju vernika da upražnjavaju ključni porodični obred svoje vere – krsnu slavu. Ponavljamo: ako su ovakve vesti istinite, protest pravoslavnih vernika protiv takvog ponašanja mora biti jasan i glasan. Višedecenijski proces sekularizacije je uticao na to da i pojedini klirici imaju posvetovnjačen odnos prema najvećim hrišćanskim svetinjama. Takođe, bliskost pojedinih klirika sa svetovnom vlašću sekularne države ih često dovodi u situaciju da se, na žalost, ljudima većma pokoravaju nego Bogu.

PRED BOGOM I SAVEŠĆU

Treba upozoriti i policajce (i „obične“, i komunalne) da za upade na krsnu slavu ne mogu naći opravdanje u „pravilu službe“ i nošenju uniforme, da se ne bi desilo da izdaju Hrista i odreknu se svog krštenja. Setimo se one anegdote koju je, pišući članak o Branku Ćopiću, zabeležio novinar Milo Gligorijević. Naime, jedan udbaš je stalno pratio velikog, a Titovom režimu sumnjivog, pisca. Kada je Branko zastao pored nekog izloga, a udbaš, praveći se nevešt i zainteresovan za knjige u izlogu, pored njega, pitao ga je pisac, šapatom: “Bi li ti mene ubio kad bi ti naredili?“ Odgovor je bio: “Šta ću? Imam decu!“

Nijedna služba državi ne može da pravda grehe prema Gospodu i bližnjima. Svako neka misli o svojoj duši i posledicama sopstvenih postupaka pred Bogom i Nebeskom Srbijom.

dr Z. Čvorović i dr V. Dimitrijević

UPUTNICE:

1. http://borbazaveru.info/content/view/13591/1/