Socijalna distanca kao zapovest

Borba protiv korona virusa pokreće sve čudnije vidove zvanične antipandemijske propagande, koji neprestano (pre)naglašavaju „socijalnu distancu“, a nadležni preporučuju da budemo što dalje od voljenih, da ih ne bismo zarazili.

Đaci treba da krenu u školu sa maskama na licima, a maskirani moraju da budu i prosvetari. Ipak, psihološke posledice nošenja maski nisu male. Pogotovo za decu i mlade.

OBEZLIČAVANJE

Klinički psiholog Sofija Trivunac, koja je četiri decenije imala praksu na Zapadu (doktorirala je u SAD) ukazuje na ozbiljnost tih posledica u intervjuu „Pečatu“( 14. avgust 2020). Ističući malu korist od maski (ne računajući tu ozbiljne medicinske maske, koje uglavnom nisu dostupne običnom čoveku) u zaštiti od bolesti, ona kaže: „Ovo je direktni akt podređivanja i učenja i dece da se podređuju, da nemaju komunikaciju, da nemaju lice. A kad se beba rodi pa dok ne progovori, ona, kao i primati, ima potrebu za tom osnovnom slikom lica – osmehom i očima, a sad nam već najavljuju i naočare. Znači, „ukidaju“ nam oči i usta kao dva najveća komunikaciona kanala koja ima čovek prema čoveku i čovek prema životinjama. Odjednom smo došli u situaciju da taj koji ne nosi masku biva označen kao prenosnik zaraze ili neko ko je bundžija, neko ko se opire./…/ Neću da patologija kompulsivno – opsesivnih osoba postane vladajuća i da ova korona za nas postane normalnost“.

Naravno, protiv pandemije se treba boriti. Ali, ta borba ne sme da zanemari psihičke posledice vanrednog stanja. Sofija Trivunac ističe: „Ako ljudski organizam posmatramo kao prijemnik koji je u dužem vremenskom periodu opterećen, ili „nečist“, ili blokiran, njegov imunitet je ozbiljno oslabljen i nije u stanju da energetski „svari“ sve te strahove. Jedan od velikih generatora straha je neizvesnost kojoj smo, takođe, izloženi u dugom vremenskom periodu, a sve nas to vodi najpre u mentalne poremećaje a onda i fizičku bolest. Jer kad oboli mozak koji upravlja našom psihom i našim telom, postepeno obolevaju i drugi naši organi i ishodi su mahom teški i krajnje opasni“.

Maskiranje i đake i prosvetne radnike uvodi u izokrenuti svet, svet „Alise iza ogledala“, u kome neće biti ni pravog obrazovanja, ni nasušne socijalizacije. Ali, najveći udar je izvršen na suštinu međuljudskih odnosa – ljubav.

TAJNA LJUBAVI KAO OSNOVA LJUDSKOSTI

U svojoj knjizi „Hvalospevi smislu“, književnik Duško Jevtović piše: „U jednom porodilištu, dve bliznakinje, rođene pre vremena, bile su smeštene u odvojenim inkubatorima, kako propisi nalažu. Jednoj od njih je život bio ugrožen. Dežurna medicinska sestra ih je stavila u isti inkubator i kada ih je posle izvesnog vremena obišla, shvatila je da se dogodilo čudo: zatekla ih je zagrljene! Jača sestra bliznakinja zagrlila je slabiju, kojoj se od tog momenta stanje naglo menja na bolje! Kao da je dobila volju za život, koja joj je nedostajala, slabija sestra je počela ujednačeno da diše, srce joj je kucalo u ritmu srca sestre čija ju je ljubav osnažila. Precizni aparati su sve registrovali. Koleginica mi je i odštampala članak koji se završavao fotografijom spasonosnog zagrljaja.

„Kada je Kiri”, pisalo je, „osetila da je u blizini svoje sestre i da se njena sestra bori za život, zagrlila je svoju malu sestricu kako bi joj pružila podršku u toj borbi. Od tog trenutka, Brijela je počela normalno da diše, otkucaji srca su došli u normalu i njeno zdravlje je počelo da se stabilizuje. Lekari su odlučili da drže zajedno bebe, jer kad su zajedno održavale su jedna drugu u životu.” Ovo je, moglo bi se reći, naučni dokaz o lekovitosti ljubavi. Jer srce je osetljivije od bilo kog aparata. Osećanje ljubavi štiti bolje od zaštitnog stakla i prožima dublje od kablova i cevčica. Impulsom večnosti pokreće krvotok i toplotom zagrljaja oslobađa nadu iz oklopa smrznute ravnodušnosti, tog kruga smrti.“

Dakle, boreći se protiv fizičke bolesti, ne smemo oboleti mentalno i socijalno. Zdravlje je psihofizička sveukupnost i celovitost, a ne jednodimenzionalno odsustvo fizičke bolesti. O tome naročito moramo voditi računa kad su naša deca u pitanju. Oni su budućnost, zar ne?

dr Vladimir Dimitrijević