Pesnik je kazao istinu kada je dželatska „elita“ globalizma rešila da, povodom jedne pandemije, proglasi dah za opasnost nad opasnostima: Dišeš – širiš zarazu, Udišeš – zaražen si!Pesnik je kazao istinu kada je dželatska „elita“ globalizma rešila da, povodom jedne pandemije, proglasi dah za opasnost nad opasnostima: Dišeš – širiš zarazu, Udišeš – zaražen si!

A šta ćemo kad je „početak proleća sunčan i zarazan“? Kad je „smak sveta spreman, možda i zakazan“? Šta ćemo što jedino „zlatna milijarda“ hoće da ima zdrava pluća?

Da li antiutopijska poezija može desekularizovati svest nastalu trijumfom tehnike? Da li je sonetna kritika nihilističkog antropocentrizma, koji je čitavu planetu pretvorio u karantin, moguća kao resakralizacija?

Sva ova, i druga, nasušna pitanja postavlja zbirka pesama „Zaštitna maska“ Dragana Hamovića, nastala tokom korona karantina gorkih „naših dana“, u času kad je „Svet, infektivna klinika, / Pun slabića i cinika“ („Lament“) i kad čekamo, već najavljeni, drugi talas kovida-19 koji će doći među ljude što drežde pod praznim nebom, „uz pregrade kristalne, sa ukrasnim maskama, / Čisti, nedodirljivi za telesa naspramna“ (Post festum).

Pesnik je zapevao istinu baš kada je dželatska „elita“ globalizma rešila da, povodom jedne pandemije, proglasi dah, osnovu života, za opasnost nad opasnostima, i da taj isti dah, medijskom manipulacijom, pretvori u izvor kobi i smrti. Dišeš – širiš zarazu. Udišeš – zaražen si. (Kod Hamovića, u pesmi „Kap“: „Pogodak mrve kapljične / Život do srži zapliće. (…) Učinak: pluća spržena, / Telo na putu mržnjenja… / Zbog kapi možeš skapati.“)

Kad poverujemo da je skoro svaki dah izvor pandemijske smrti, dolazi do „socijalnog distanciranja“ na granici poživotinjenja. Svašta nam pada na pamet: i Agambenova reč da je „logor prostor koji se otvara kada vanredno stanje postane redovno“ („U neverici, ali znali ste: //Nismo više svoji, nismo stvarni, / Logoraši novi, koronarni, / U vlasti Virusa, globaliste“ („Peta kolona“)); i da, biblijski, zlo jedno prolazi, a drugo stiže za njim, dok ljudi umiru u strahu očekujući buduće događaje. Jer virus je, po Hamoviću, materijalizovana verzija Lukavoga: „I rađa stravce, stravčiće, / Pamet cepka na parčiće“ („Kušač“).

Kao što postoji građanska neposlušnost, koja se ne miri sa stavljanjem tačke na živi život u vanrednom stanju, tako postoji i pesnička neposlušnost, koja ne pristaje na manipulaciju jezikom. Jer gospodari diskursa bi hteli da svi umremo od strepnje, izolovani jedni od drugih. Po Hamoviću, nepristalom na obmanu maskiranu u higijenu: „Čovek zgrčen, zaključan. Izdiše u osami./ Nakljukan, nezaražen – još sebe da odstrani“ („Kontakti“).
Podsećajući se, u predgovoru zbirke, na reči svog strica Mladena da je najteže boriti se sa poluistinom, Hamović ukazuje na činjenicu da se između poluistine i istine uvek ubaci krivotvorina „kao virus ubačen zarad ciljanog učinka“. Tako nastaje svet koji je, ne tako davno, opevao Novica Tadić, svet „skakutana i kezilića“, koji Hamović imenuje kao klovnovsko vašarište „lažljivaca, opsenara, đavoljih šegrta i ništaka u vidu zanata“, čiji lideri izvode specijalnu operaciju: bore se protiv čoveštva u ime „zdravlja“ pojedinca i planete. Po pesniku „Zaštitne maske“, u pitanju je „poslušnost, pumpana fluidnim strahom, postignuta time što se potpuno sužavanje slobode izbora predstavlja kao čin sistemske brige“.

Zato je ova knjiga steg poetske neposlušnosti avetima i njihovoj prividnoj moći. I veliko DA bitiju, kao u najčednijoj pesmi zbirke, „Višnja u dvorištu iza Blagovesti“, gde se zuj pčela radilica pretvara u himnu Smislu koji je Bog: „Čujem u višnji – Osana vo višnjih.“ Hamović nas je pozvao, odlučno, u „Kontrauspavanci“, upevavajući nova značenja u Raičkovićev majstorski metar: „Uzjogunite se, testom pozitivni, / Pospešite elan delatni i divni! / Opsednuto telo, pobuni se, živni / I razbijaj mučki napad, infektivni!“
Poslušajmo pesnika.

Prvi deo naslova i oprema: Stanje stvari

dr Vladimir Dimitrijević