Разлози за ову борбу, коју водимо и у Великом посту, многи су и важни, од моралних до религиозних, али један од најважнијих је, свакако, срећа нашег будућег потомства. Јер, здраво потомство рађа се у здравој породици, а здраве породице нема без љубави и чистоте, о чему сјајно пише госпођа Марија Стајић,коуредник портала iFamNews-а на српском језику, у поговору за ову књигу.
Да бисмо објаснили какве последице родитељски грех може имати на потомство, излажемо светопредањско учење о томе.
О НАСЛЕЂУ КОД ДЕЦЕ
Константин Зорин, у својој књизи „Шта је наследни грех/ Загонетке наслеђивања: пороци предака – гени потомака“ бави се плодовима мушко-женске узајамности – а то су деца. Он пре свега истиче да наше понашање, и духовно и телесно, доказано утиче на потомство, и да је учење и Цркве и савремене генетике по том питању сродно. Рецимо, хемофилија, болест тешког згрушавања крви, била је честа на европским дворовима, зато што је долазило до склапања рођачких бракова. Човека прати реч пророка Давида – у безакоњима се зачиње, и у гресима се рађа (Пс. 50,7).
Рецимо, човек се роди са осетљивом душом. И то је неутрална особина. Неко на основу тога развије отвореност, милосрђе, срдачност, умешност да се људи схвате и прихвате. А неко постане рањив, подозрив, неповерљив. Зорин истиче: „Врлине, стечене личним трудом и борбом против страсти, у очима Божјим много су више изнад добрих особина наслеђених од родитеља“.
После пада, трулежност се такла и душе и тела. Читав организам се свагда распада и обнавља: храна се чисти кроз утробу, еритроцити умиру на сваких 120 дана, епидерм се љушти и настаје нови. Зорин каже: „Суштински, сва човекова физиологија изграђена је на борби против трулежности док се биолошки живот не оконча распадањем трупа. Није Свети Григорије Богослов душу узалуд звао трупоносицом“.
Наследна греховност, страсност, трулежност и смртност везују човека за материјални свет.
О НАЧИНУ НА КОЈИ ЈЕ БОГ САЗДАО НАСЛЕДНОСТ
Промисао Божји, каже Зорин, јесте тај који регулише и усмерава природне физиолошке процесе. Свети Василије Велики каже: „Реч Божја саздаје природу твари“. Господ је живим бићима дао да се плоде (полна привлачност) и множе (брига o потомству). Када је Рахиља од Јакова тражила дете, Јаков је рекао да он није извор плодности, него је Бог тај који даје плод утробе (Пост. 30,1-2). Господ, дакле, даје семе живота, а оно се даље развија по општим законима које је Он установио и који су делимично познати савременој науци. У природи свакако постоји натприродна сила и воља, иначе би владао хаос.
Преузми књигу: (Download PDF 2,6MB)