ТОТАЛИТАРИЗАМ И ОБРАЗОВАЊЕ

У класичном тоталитаризму орвелијанског типа јасно се зна да је моћ у рукама државно-партијског врха, који ужива у томе да покаже потенцијале своје страховладе. Границе дозвољеног су оштро исцртане. Ипак, пошто је комунистички експеримент наслеђе просветитељства, у таквом поретку се верује у школу и образовање, макар оно било идеолошки спутано. Школа је, у складу са идејом да ће људи бити бољи што више знања имају, и даље некакав „секуларно – сакрални“ простор, а култ учитеља, као инжењера младих душа, подстиче се. 

У хакслијевском „ГУЛАГ Дизниленду“ неолибералног капитализма моћ је скривенија, власт привидно „распршенија“, мада се глобалне газде знају – то су, ако ствар упростимо, банкари Ситија и Вол Стрита, као и силници из мултинационалних компанија. Страх од кредитног ропства управља поступцима већине, па нема непосредне потребе за голим насиљем над дисидентима. Довољно је медијски их игнорисати. Да би се ствари замаскирале, неолиберални капитализам, претварајући све у тржиште и робу, омогућава људима да весело скакућу, плове, лете, путују без граница. Школа која нуди целосно образовање је све мање потребна, али се негује бар привид исте. Знање постаје роба, па ипак се и даље мантрају мантре о томе како ће „политкоректност“ у учионици дати правог грађанина потрошачке утопије. Диплома је, још увек, некаква шанса, макар имагинарна. 

КАФКИЈАНСКО КОРОНАРНО ДОБА 

А онда, у доба короне, наступа свет крајње арбитрарности, у коме на сахранама не може да буде више од десет људи, а у кафићима и на сплавовима седе стотине. Министарство просвете неће да услиши августовски глас Уније синдиката просветних радника Србије који тражи да се размотри одлагање почетка наставе, а одмах затим прети тужбом родитељима који су пустили прехлађено дете у школу. Кризни штаб доноси низ бесмислених мера које никуд не воде; јер, папирне маске нису права заштита, и наука то зна. (2) На крају, диктатура Кризног штаба престаје да буде чак и то – гласноговорници „корона наратива“ почињу да личе на излизану господу која воде Јозефа К. у каменолом, и снебивају се кад треба да изврше пресуду. Штаблије, које треба да су ауторитет, почињу да изазивају подсмех, а не страх. 

При чему, ако се употреби државна сила, све то, опет, може да изазове и страх, и бес, и психолошке поремећаје. 

БИОПОЛИТИКА И ДИСАЊЕ

Уосталом, прича о непобедивој корони све више личи на биополитичку злоупотребу самог дисања као основне животне функције. Не дишите – ако удахнете, заразићете се! Не дишите – ако удахнете, заразићете другог! Не дишите – ако дишете, умрећете! Раније, кад неко кине, желели смо да му кијање буде на здравље, а сад нас, сублиминално, уче да кијавичавог треба стрељати. Како сесамоусудио? 

У доба короне, која најављује велико „ресетовање“ планете (да богати буду још богатији, а да се сиротиња претвори у беднике), образовање није потребно. Довољна је обука за буљење у рачунар и употребу строго надзираног Интернета, са перспективом коју нам нуди Илон Маск: уградња чипова у мозак. 

На шта то тек личи у Србији, на периферији глобалног капитализма, у којој је образовање задња рупа на свирали, видимо свих ових месеци и дана.  

       ШТА ЈЕ ДОКТРИНА ШОКА?   

       Један од америчких стратега давно је рекао да се ратови не воде због победе, него да би се створили одговарајући услови.Рецимо, у најхаотичнијем тренутку грађанског рата у Иракупочетком 21. века, усвојен је нови закон који омогућава Шелу да присвојиогромне количине ирачких нафтних резерви. Наоми Клајн је то назвала „доктрина шока“. У питању је коришћење дезоријентације јавности настале колективним шоковима (ратовима, терористичким нападима или природним катастрофама) да би се остварила контрола над једним друштвом кроз наметање ничим неспутаног неолибералног капитализма.

       И доктрина шока функционише. Тако је и у доба короне. 

       РАТ ПРОТИВ НАШЕГ ОБРАЗОВАЊА

       Против нашег образовања води се силовити рат од доба Гаше Кнежевића и Сорошеве духовне кћери, Тинде Ковач – Церовић. Ко год је долазио, осим Љиљане Чолић, радио је исто: урушавао, урушавао, урушавао. „Школигрица“, енглески од првог основне, радионице за професоре са лизањем виртуелног сладоледа и играма типа „Да ли си ти ПРУИ?“, преобликовање система издавања и набавке уџбеника, које је, уместо реда, донело хаос, компромитација завршног испита у основној школи (проваљени тестови продају се на улици, тобож изнети из зграде Министарства у грудњаку прсате службенице), лудорије са електронским дневницима и будућим роботима у учионицама, борба против „насиља и дискриманције“ са пропагандом ЛГБТ приручника,  бесмислени курсеви за стручно усавршавање наставника (продавање магле, наравно), невиђени лоповлуци везани за западне донације, страначко запошљавање нестручних кадрова, мале плате, бедне пензије, нестанак угледа просветних радника…     

                      ШКОЛА ПОД КОРОНОКРАТИЈОМ        

И, после свега, корона настава „он лајн“ или пола ђака „он лајн“, пола у учионици. Раздвојена одељења, слуђени професори, забрана хорског певања да се вирус не би преносио, у клупу без маске, у клозет са маском. На катедри бесмислена флаша обичне воде и средство за дезинфекцију, са распршивачем…Савети типа: „Пре и после јела треба руке прати, немој да те на то опомиње мати“…

       Један духовити професор, чим је почела „коронарна настава“, уочио је и извесне предности исте: „ Дочекао сам школу свог живота: тишина у ходницима, пола сата час, петнаестак ђака у учионици и алкохол на сваком столу“. 

       Све ово, ипак, иде ка старом циљу наци – глобалиста: урушавању школе не само као ризнице и преносиоца знања, него и као кључне установе за социјализацију деце и младих. 

Глобалистима је довољна обука, а не треба им образовање.  

Робови не смеју да мисле. 

Али, не пристајемо на лаж и лудило. Хоћемо обнову истинске школе. Јер ништа није готово док све није готово. А ми се, ипак, боримо за своју децу. Њихова будућност је једина коју имамо. Борићемо се свим средствима, па и сатиром, наравно. 

САОПШТЕЊЕ СИНДИКАТА ОБРАЗОВАЊА ЧАЧАК  

Инфо служба Синдиката образовања Чачак је, на свом сајту, објавила следеће саопштење, као „предлог из магареће клупе“: „С обзиром да се мандатар за састав нове Владе Србије, Ана Брнабић, још увек двоуми око постављења новог министра просвете (што је јасан доказ колико је овој власти стало до образовања као инвестиције у будућност), Синдикат образовања Чачак има јасан и конкретан предлог. Нека нови министар буде један донедавни посланик владајуће коалиције. То је човек који има све квалитете да води просвету и науку у земљи Србији: образован, начитан, свежих идеја и прави визионар. Уз то, господин је и оличење културе дијалога – толерантан, отворен, пун искреног поштовања за ставове саговорника.

Ако се узме у обзир да је просвета већ одавно, а нарочито под претходним министром, постала полигон најнапреднијих експеримената над просветарима и ђацима, од повећања броја предмета и обима градива до он лајн наставе, а господин кога предлажемо је оличење инвентивности и технолошке писмености, који је трактор вешто заменио рачунаром, сматрамо да би он био прави настављач иновативних традиција епохе, која би се, у складу са модним трендовима у глобалном и нашем образовању, могла звати „мода Марјанова“.“

Цинично, али сасвим у складу са збивањима у српском образовању, које се нашло на удару „доктрине шока“.

др Владимир Димитријевић