ВЕШТИ ЗВУЦИ ДИВНИЈЕХ ГУСАЛАХ

ИЛИ ОВЕ ГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ

ПОВОДОМ НОВЕ ПЕСМЕ „БЕОГРАДСКОГ СИНДИКАТА“                                                 

ЧИТАЊЕ ДУХА ВРЕМЕНА                                                    

У уводнику за нови број „Печата“, „Нема предаје“, главна и одговорна уредница, госпођа Љиљана Богдановић, записала је:“Величанствене литије за одбрану светиња у Црној Гори добиле су о празнику Сретење Господње ове године и своју химну. Објављујући нову ангажовану песму и спот „Свиће рујна зора“, хип-хоп састав Београдски синдикат потврдио је свој познати истанчани осећај за портретисање духа времена. Њихово најновије музичко живописање знакова модерног српско-црногорског „цајтгајста“ надахнуле су нарочите побуде: „У знак захвалности нашој браћи и сестрама из Црне Горе, што су нам показали како се љубављу и слогом бране вера, наслеђе и људско достојанство.“ Како препознавање духа времена не значи само појавама дати име, већ и расклопити њихове тајне, у споту Београдског синдиката читко се тумачи наслов. „Напољу је тама, ноћи, глуво доба, све(т) тоне у сан, а нас тек чека борба, неизвесног исхода, нема другог избора, у одбрану светиња, милом силом приморан.“ Химне славе живот, а „несаломиви момци са Дорћола“ шаљу јасне поруке: „Увек је најцрње пред зору, а ми ко у строју / Снага нам у ходу. Сабрани у Богу! / Преци нас зову да вратимо слободу…“ Рујна зора Београдског синдиката намах је пригрљена, данас се пева у Србији и Црној Гори, а чини се и да је нова песма следствујушчи наставак њихове патриотске и жестоке, замало забрањене „Догодине у Призрену“. Стихови насловљени овим легендарним српским поздравом који предсказује будућност, поручили су тада, крајем 2018, и ово: „Јер у нама и даље живи предсказање – / Косовски завет који трајаће занавек. / Зато учимо децу да знају праву истину. / И нек нам поздрав буде: ’Догодине у Призрену!’“ На овдашње проеуропско мргођење поводом борбеног духа песме „Догодине у Призрену“, Синдикат је поручио – Одавно смо рекли, и безброј пута поновили, да у борби за оно у шта човек верује нема повлачења, нити предаје.“

КАКВА ЈЕ ТО ПЕСМА

Напољу је тама, ноћи глуво доба
Све(т) тоне у сан, а нас тек чека борба
Неизвесног исхода. Нема другог избора
У одбрану Светиња милом, силом приморан
Увек је најцрње пред зору, а ми ко у строју
Снага нам у ходу. Сабрани у Богу!
Преци нас зову да вратимо слободу
Стопу по стопу, сведочимо слогу
У ватри и огњу, у сметовима снега
Држим чврсто барјак. Не одричем се Њега!
Наша реч је Стега, чврста као стена
Брат је брату веран, баш у најгора времена
Дивљу крику ветра надјачава песма
Наша снажна вера топи санте леда
У душама залуталих, којим братска љубав треба
Молитва у тами, где су пали, пали светла

РЕФРЕН:
Свиће, свиће рујна зора
Све од Брда па до мора
Одјекује глас са Гора
Народ да пробуди!

Ово овде су примери чојства и јунаштва
Доказ да смо имали и родити се рашта
Опет бране са Врата, да не би стигли до брата
У подвигу смо до краја. Ово је Спарта!
Само храбро, без страха. Са нама је Правда
Земаљска су вазда за малена царства.
Војска ђедова и унука са нама корача
Обавезује да наша сва дела буду часна
А опет нама кажу, деци новог века
Да ниједна вредност више није света
Да нам много треба, да нас плаши беда
Да, ван њиховог пута, другог пута нема
Ал Завет у нама, и поред свега вечан
У сред овог безумља, пробудио Човека
На крају пута чека пехар крви и тела
Наших људи река никад ближе Неба!

РЕФРЕН:
Свиће, свиће рујна зора
Све од Брда па до мора
Одјекује глас са Гора
Народ да пробуди!

Свиће зора верном стаду,
Слога биће пораз врагу!

Пре свега, „Београдски синдикат“ чине људи начитани и културни, који своје стихове, на први поглед непосредни плод поп-културе, премреже низом драгоцених упутстава и асоцијација. Ту је, наравно, „Пропаст царства српскога“: „земаљска су за малена царства“; Његош – „имао се рашта и родити“, „војска ђедова и унука“ – коло око Цркве, Божић, „с унучађу ђедови играју, / све би рек`о једногодишници“; ево Марка Миљанова, срећног Куча и трагичног Србина, са чојством и јунаштвом као даровима; ту је и Милан Ракић:“Данас нама кажу, деци овог века“...Пред крај, химна „Боже правде“ – „Слога биће пораз врагу“... Поклич из филма „Триста“:“Ово је Спарта“ ( јер, Црна Гора јесте Српска Спарта )...Суптилне игре речима ( у одбрану светиња се креће „милом, силом приморан“, при чему нам није потребно велико „М“ да бисмо разумели о чему се ради; а, наравно, ради нам се о глави )...   

ПРОТИВ КОНТРАИНИЦИЈАЦИЈЕ

Али, оно најважније је ново осмишљавање старих основа.

Потресна песма „Још не свиће рујна зора“, над којом је, од њеног настанка, канула многа тврда мушка суза, претвара се, гласовима „Београдског синдиката“, у најаву освитног дана, „ружопрсте зоре“ ( Хомер ) која ће и нама, патницима, како би рекао Мома Настасијевић, „омиловати чело“.

Спот који прати песму је икона буђења једног народа у Христу и за Христа. Виолентни динарци, гле, не држе у рукама пиштоље и сечива, него хоргуве и иконе; клањају се Богу и Божићу, свесни да су се душе њихових предака опет „радосно узвијале“, и не плаше се да ће их Озро и други што су им претходили попреко погледати док носе свенародно „пуње и проскуре“ и славе свечасно име наше крсне славе – Светог Саве. И, што је најважније, не показују три раздвојена прста као знак своје вере и рода ( чему су их учили удбашки квазинационалисти почетка деведесетих година прошлог столећа ), него су их спојили у име Божанске Тројице и подигли увис, да на њих сину оне муње што се над небом „Горског вијенца“ прекрстише, и за које јунаци рекоше:“Помоз` Боже, јаднијем Србима – и ово је неко знаменије“.

Велики се посао обавља кад се замке контраиницијације  ( а  подметали су нам разне кривотворине, међу којима три раздвојена прста десне руке, знак усташке заклетве, нису најамње битан фалсификат ) схвате и избегну, и кад се крене куда треба ићи. Тако је и Асим Сарван, песмом „Хајде, Јано, кућу да не дамо“ променио правац једне севдалијско – нихилистичке песме лепе мелодије у лирско сведочење Косовског завета. Три спојена прста на литијама у Црној Гори коначан су тријумф истине којој стремимо; јер – нема крста без три преста. Спот „Београдског синдиката“ о томе јасно сведочи.

ГУСЛЕ КАО СВЕТИЉКА

Опет су ту „вешти звуци дивнијех гусала“, који утиру наше сузе прошле, садашње и будуће, и буде нас на подвиг, као Андрићевог Радисава са Уништа који је решио да руши окупаторов грађевински подухват кад је чуо заробљеног Црногорца, по невољи кулучара, како на малим гуслама, ширине подланице, пева о Душану и славним данима србске царевине. Гусле су убачене тамо где треба, на сам крај, кад се јасно чује да „свиће зора верном стаду“.

Да ли је све јасно?

ПОЈ У ГЛУВО ДОБА

Борба која долази је неизвесног исхода. Као што би рекао Шарл Пеги, наша је етика „етика херојског песимизма“. Нико нам ништа не гарантује, али то није знак да не треба да се боримо. Наша снага је у ходу сабраности и сабраћености у Богу, а не у нашим мислима и мишицама. Ватра, вода, сметови: са нама је барјак, који се мора високо држати, по заповести Бошка Југовића ( „А ја ти се бих повратио, / ни из руке крсташ барјак дао,/ да ми царе поклони Крушевац“ ); јер, реч је, по народној изреци, „гвоздена Стега“ ( „ко издао, браћо, те јунаке“ – зна шта га чека: понор јудинства ). Вера је огањ који топи лед; она се, као љубав, нуди и заблуделој браћи, која су се, авај, нашла на путу од монтенегринства ка кроатизацији...

И чојство и јунаштво преображени у Христу чувају врата заветништва: то јесте Спарта, која, Мојковачком битком 1916, брани своју браћу што су пошла на Албанску Голготу, и комитски четује против аустрогарске окупације, приликом које је Хрват Стјепан Саркотић, командант „Вражје дивизије“, добио титулу „фон Ловћен“ ( тада је, први пут, рушена Његошева капела на Ловћену, а онда су је, опет, срушили Титови измећари, окивајући Његошеве кости фараонским подухватом Хрвата Ивана Мештровића ).                   

КОСОВСКИ ЗАВЕТ КАО МИСАО

Ово је Спарта, ово је Спарта, ово је Спарта: јер је Правда њен темељ и кров, а Косовски завет није само мишица, него и мисао, баш како, у својој књизи „Истрага предака“, каже Иван Негришорац:“Између осталог, и тако би ваљало разумети цео комплекс везан за Косовски завет, као неку врсту јуначког, али и интелектуалног избора: овај завет није само митско-религијски и јуначко-историјски него и мистичко-интелектуални догађај. Тај догађај се целим системом српске културе испоставља као оквир за испољавање колико индивидуалног толико и колективног мишљења, осећања и вољног става, те деловања, понашања и менталитетског обрасца. Природа Боја на Косову је таква да све праве припаднике српског народа води ка сазнању о неопходности учешћа у боју који је пуни израз етоса слободе.“

Ђедови и унуци устају против утвара неолибералног капитализма, који, како каже италијански философ Дијего Фузаро, има само један циљ – да нас увери у своју „безалтернативност“, и да, ма колико зло владало светом у коме је новац једина мера и провера стварности, треба да се покоримо том злу, јер, како рече једна ропска реч:“Покорну главу сабља не сече“.

Но, немогуће је наметнути народу који има Завет да се покори злу. У нама се буди човек пред Телом и Крвљу Господњом којом су се у Самодрежи причестили косовски јунаци пре но што су заувек прекорачили обзорје и осванули у вечном освиту Новог Јерусалима, у коме је Јагње истинско сунце, и где нема више суза, јер ће свака суза бити отрвена са очију њихових и наших.

Црна је Гора црна калуђерским мантијама – зато су је тако назвали крстоломни Турци. На тим мантијама, од Светог Саве, преко Светог Василија Острошког, до Светог Петра Цетињског и оних који данас иду њиховим путем подигнута је кућа од светлости што свиће са Христовог Истока.

„Београдски синдикат“ нас је на то подсетио. Ништа ту не вреди цензура ју тјуб господара лажи, који би најрадије песму заувек уклонили( https://direktno.rs/zabava/muzika/254399/jutjub-napada-litije-pesmi-svice-zora-skida-preglede.html) А пошто немамо времена да чекамо, јер је куцнуо час да нас крст часни поведе у златну слободу, нека наш нови поклич буде:“Ове године у Призрену“.

Др Владимир Димитријевић