Беседа на чачанској прослави пунолетства Двери

Помаже Бог!

Дакле, у пет минута овог говора треба да обухватим осамнаест година постојања и рада Двери. Не у осамнаест минута – мада би и тај подухват био узалудан – него у пет минута. Па да кренем у неоствариво, надајући се да ће овај вербални времеплов доћи до циља.

Хоће ли, у ових пет минута, стати троје младих људи са Филолошког факултета у Београду, који су покренули скромни, фотокопирани часопис, што је, под насловом „Двери српске“, бранио наше право на веру и културу, и, у рату 1999. знао да је, како рече Попа, Косово „поље као ниједно/ Над њим небо/ Под њим небо“? Можемо ли, за пет минута, поменути све бројеве тог часописа, који покреће насушно важне, а прећутане теме, од светосавља, преко монархизма и комунистичких злочина, до НАТО бомбардовања Срба 1995. и 1999. Сребренице и ГМО-а, позивајући нас да следимо Светог Саву, памтимо Николу Теслу и Дражу, читамо Црњанског и Солжењицина? Хоћемо ли, за пет минута, стићи да погледамо снимке са стотину трибина на Машинском факултету у Београду, које су очувале жар оног што је Винавер звао „паметно србовање“ у доба дивљања другосрбијанских самомрзитеља? А како ћемо да причамо о великим саборима Двери, од Студенице до Цетиња, на које је долазила светосавска омладина са Балкана и дијаспоре да каже:“Живи смо, још нас има“? Да ли је пет минута довољно да укажемо на број „Двери“ из 2008. под насловом „ЕУтаназија“, који је јасно рекао да се ЕУ распада, да је Косово изнад ЕУ, и да нећемо ЕУ, него србске интеграције? А све породичне шетње дверјана од 2009. којима се, од содомске параде срама, бранио Београд, јер, како заповеди мајор Гавриловић, образ Београда, наше престонице, мора остати светао? Да ли је пет минута довољно за причу о издаваштву Двери, које је родило најзначајнију издавачку кућу националне литературе данас? И за помен Српске мреже, коју су Двери основале зарад спајања србских НВО широм света?

А онда, од 2011. кад су Двери ушле у политику, да ли је пет минута доста да бисмо указали на силовити самостални наступ на изборима 2012. када су крадљивци гласова спречили велики успех младог покрета и спустили га испод цензуса? Да ли је пет минута довољно да укажемо на доследну одбрану Србије и Србства? Ко, овде и сада, тако као Двери каже да се свет мења, и да Срби не морају да пузе пред НАТО империјом, него да могу да лете са слободним земљама света? Ко, ако не Двери, позива Србе да се окрену свесрбским интеграцијама, и да не издају Косово онако како су га издали вучићи бранковићи, измећари НАТО империје?

Ко, осим Двери, на нашој политичкој сцени каже да је породица на првом месту? Ко брани нашег малог човека од лудачког неолибералног капитализма, и не да његову кућу и окућницу да му је отму лихвари и гуликоже? Зар то нису Двери? Ко јасно као Двери каже да жени као мајци и стубу дома не треба више лажних права него више истинских привилегија? Ко обнавља наду да земљу у Србији неће куповати странци – окупатори, него да ће земља остати наша? Ко као Двери диже глас да позове под стег правног патриотизма и владавине закона? Ко говори о социјалној солидарности, о левици рада и десници вредности? Ко каже да просвета не сме бити жртва сорошевских огледа који треба да створе франкенштајновско школство за децу – робове мултинационалних компанија?

Сто пута сам рекао, и понављам: ако се нађе неко ко боље од Двери формулише и брани србско становиште, бићу с тим неким. Али, таквих нема и још дуго их неће бити!

Прође пет минута, а не поменусмо покојне великане који су себе уградили у дверјанску борбу – Марка С. Марковића, Предрага Р. Драгића Кијука, недавно отишавшег Љубомира Протића и друге. Њихово дело нас обавезује, јер, како рече Иван В. Лалић, „гласови мртвих то нису мртви гласови“. Њихов пут је и наш пут, а њихов труд семе победе.

За ових осамнаест година, Двери су расле, сазревале, бивале поражене и побеђивале. Али, језгро је остало исто, од првог броја часописа до данас, када су Двери у Скупштини Србије и када смело питају велеиздајнике на власти: “Што бежите?“ (са непревазиђеним чачанским нагласком) То језгро Двери је Дучићева реч: “Верујем у Бога и Србство“, и реч Црњанског – да треба да гледамо ствари са чисто србског становишта (које није и не може бити шовинизам, него поштовање према свима који с нама живе и воле Србију). Зато људи препознају Двери и Бошка Обрадовића, који је први међу истинословцима овог покрета, као оне који доносе промене и помажу нам да нас, што рече Владика Николај, „не покрије језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“.

У доба кловнократије, кад Србијом влада кловн без смисла за хумор, онај који издаје и продаје све што нам је важно, Бошку Обрадовићу и Дверима не остаје ништа друго осим победе.

др Владимир Димитријевић