ШТА САМ ПИСАО ПРЕ ЧЕТИРИ ГОДИНЕ?

Пре четири године, 17. септембра 2011, објавио сам текст „Када ћемо сахранити несахрањене“: “Од почетка деведесетих година 20. века у Чачку се, на Усековање главе Светог Јована Крститеља, поред помоћног „Борчевог“ игралишта на Западној Морави у Чачку, држе парастоси жртвама комунистичког терора пострадалима, побијенима, без суда и пресуде, у јесен 1944. и почетком 1945. године.

Ове године су на парастосу, поред свештеника храма Светог Вазнесења Господњег у Чачку, говорили и историчар Горан Давидовић, који ради у Међуопштинском архиву, а члан је државне комисије која се бави истраживањем масовних гробница оних који су пострадали зато што су били на „погрешној страни историје“, то јест борили се с вером у Бога, за Краља и Отаџбину. Говорио јер и још један члан локалне комисије, господин Ацо Ћенадић. Обојица су изразила жаљење што се, упркос вишегодишњим обећањима, у Чачку ништа није учињено да се жртве комунизма сахране, иако се зна где су људи убијани. (Разговарао сам са некима од присутних на парастосу, чији су ближњи ту пострадали: већини су поломили ноге да не би могли да беже, а једног су заковали , распетог, на даске, јер се опирао, и тако га убили.)

Оно што је у Словенији већ углавном урађено, а што је одавно почело у Републици Српској, најзад је, скромно и стидљиво, кренуло и у Србији. Године 2009, а после иницијативе „Вечерњих новости“ и Института за савремену историју, основана је, у новембру месецу, Државна комисија за тајне гробнице убијених после септембра 1944. На челу комисије нашао се др Слободан Марковић, доцент са Факултета политичких наука, а секретар је постао Срђан Цветковић, један од наших најагилнијих истраживача истине о прогоњенима и убијенима од стране тоталитарног комунистичког режима. (Господин Цветковић је и магистрирао и недавно докторирао на овој теми.) Циљеви комисије су једноставни и јасни: откривање свих тајних гробница, њихово обележавање и утврђивање тачног броја стрељаних, као и редовно достављање извештаја Влади Србије о свему предузетом./…/

У годишњем извештају који је приредио др Срђан Цветковић објашњене су и технологије убијања. Поред Ранковића, шефа свих ОЗНАША Југославије, ту је и његов помоћник за Србију, Крцун, који је кратко време био шеф ОЗНЕ за Београд, да би место препустио свом саборцу, Милошу Минићу, који је на процесу ђенералу Дражи имао улогу Вишинског. После Минића, шеф београдске ОЗНЕ постаје црногорски кадар Вељко Мићуновић, да би га наследио Јово Капичић – то је онај што још прима државну пензију и подржава озноумног србофоба, Чеду Јовановића. Суђења су, у првим месецима нове власти, била тајна и фиктивна, а убијани су сви униформисани, макар били ватрогасци, само ако су припадали Недићевом режиму. Никог није било могуће уклонити са списка за стрељање. Лица су у истрази подвргавана мучењима и сакаћењима, а на списковима за ликвидацију често се налазе прецизни описи њиховог имовног стања – био је у питању „класни обрачун“, то јест прерасподела имовине, која је из руку „народних непријатеља“ прелазила у руке „ослободилаца“.У једном, донедавно тајном документу Војне безбедоносне агнеције (КОС, сећате се?), написаном 15. новембра 1944., јасно се виде циљеви и средства: “Један од најглавнијих задатака уопште, данас је уништење домаће реакције-издајника-њихово истребљење до самог корена и давање власти народу/.../ Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна“. Егзекуције су вршене по унапред припремљеним плановима-људи су, у групама по 15 до 30 извођени на локације на ободима градова, у кругу касарни, на обалама река, и стрељани, углавном ујутру. Стрељали су КНОЈевци, који су и сами доживљавали нервне сломове, па су ухапшени често на стрељање вођени у друге градове, да комшија из стрељачког вода не препозна комшију на ивици гробне јаме. Било је стрељања и малолетника. Тек од фебруара 1945. почињу, макар и фарсична, суђења. Сахрана посмртних остатака стрељаних била је строго забрањена, а решењем МУП-а Демократске федеративне ЈУгославије од 18 маја 1945. све гробнице „народних непријатеља и фашиста“ проглашене су тајним. (Зато је прво требало истражити те гробнице, а онда оне из ратова 1991-1995; јер, да није било оних, не би било ни ових.) Иако се мислило да спискови убијених нису прецизно вођени, архиви показују нешто сасвим друго - вођени су ажурно и прецизно, са леденим миром свепобедног џелата. Било је случајева да се грешком стреља човек истог имена и презимена,а да у списку ликвидираних стоји –„нема везе, и он је био непријатељ данашњице“.

Зар је онда чудо што нам се све ово дешава? Као и у Чачку, и у многим другим градовима Србије и широм србских земаља, леже тела побијених без суда и пресуде. Међу њима има и оних који су убијени зато што су убијали; али, има и много невиних, кривих зато што су били живи на начин на који титокомунисти нису дозвољавали да се живи, кривих зато што су били православни Срби, зато што се нису мирили са антихристовском идеологијом безбожништва. Ко год да су, ти људи моају добити своје гробове. Док их не добију, они ће Богу вапијати за правдом, а ми своју срећу нећемо моћи да градимо на њиховим костима, по којима се, као у Чачку, и даље игра фудбал...Господе, дај нам разума да разумемо и очију да прогледамо и памети да се сетимо ДА ЗЛО ДОБРА ДОНЕТИ НЕ MOЖE!“

Тако сам писао пре четири године.

ПОСЛЕ ЧЕТИРИ ГОДИНЕ

И данас, на Усековање, био сам на парастосу у Чачку.

Данас је било као и пре четири године – после парастоса и свештеничке беседе, говорио је, између осталих, и Горан Давидовић. Још нема резултата истраживања тајних гробница.            Сваке године углавном долази шачица истих људи, која има потребу да се помоли Богу за  страдалнике.

Први помен одржан је још далеке 1990. Тада је покушала да га омете милиција, али се свештеници и народ нису дали.

Био сам и на том парастосу.

Четврт века сам старији, рушевнији, сед као овца…     

А Србија се и даље гуши под крвавим Титовим покровом, и нестаје, нестаје, нестаје из дана у дан.

   КОЧЕВСКИ РОГ СЕДАМ, ДЕЦЕНИЈА ПОСЛЕ

Нисам могао да, после парастоса крај Западне Мораве, не поменем да се ове године навршава седам деценија од покоља црногорских четника и Недићевих добровољаца у Кочевском рогу у Словенији – Енглези су их, иако су прешли границу у бекству од комунистичких џелата, предали Брозу, и он је наредио њихову ликвидацију: „ШТО се тиче оних издајника који су били у својој држави, у сваком народу посебно, то је ствар прошлости. Рука правде, рука освете нашега народа је већ дотакла огромну већину. Само мањем делу издајица је успело побећи под окриљем покровитеља изван наше државе. Та мањина више никада неће угледати наше дивне планине, цветна поља“, рекао је крвави Броз 27. маја 1945, у интервјуу „Словеначком порочевалецу“, новинама Освободилне фронте Словеније.

Најдокументованију књигу о овој трагедији написао је новинар и публициста Саво Греговић. Она је изашла под насловом „Пуцај, рат је завршен“. У њој је описано повлачење преко двадесет хиљада војника краља Петра и цивила- избеглица, од којих су многи –Греговић, по имену и презимену, наводи преко пет хиљада жртава- побијени у Камнику, Камничкој Бистрици, Похорју, Кочевском Рогу, Радовољници, Старом Храснику,итд, на настрашније начине. Сада је, у издању „Светигоре“, изашла и потресна књига „На зли пут без повратка“, у којој су дата сведочења о невиђеном злочину комунистичких џелата.

ЗЛИ ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА

Ако се неко пита – како је могуће да се Црна Гора, негда звана „Србска Спарта“, данас претвори у „Црвену Хрватску“, у којој су на власти монтенегроидни усташоиди, он треба да се сети да је србски православни народ у Црној Гори преживео једну од најстрашнијих голгота наших у прошлом веку, пут војске војводе Павла Ђуришића, који је, са православним свештенством из Црне Горе, вођеним митрополитоим Јоаникијем, са онима који су представљали српску елиту (учитељи, судије, лекари), и са хиљадама стараца, жена и деце, кренуо у „беспуће непутем“ (Момчило Настасијевић), жељан слободе од комунистичког ропства.На жалост, многи и премноги, па и сам војвода Павле, завршили су у смрти; али, у смрти за крст часни и слободу златну. И оставили су, не својом вољом, Црну Гору страховлади безбожника,којима нису били важни ни кумство, ни својта, и који су се, одрекавши се Оца небескога, одрекли и сваког људског братства.

Они, и њихови духовни наследници, мистички збратимљени сатанским пиром рушења Његошеве капеле на Ловћену, успели су да од српске земље која се дичила својим наслеђем – Косовским заветом, начине неку врсту „Црвене Хрватске“ у покушају. Сада у Црној Гори, у уџбеницима историје, пише како су Србијанци 1918. земљу Светог Петра Цетињског, Карађорђевог саборца, окупирали, а на медијима дукљаноидних усташоида  се прича о томе како су Хрватска и Албанија верне савезнице Црне Горе.

Ово што се дешава данас последица је покоља најбољих, оних који су могли да воде и предводе, да иду кроз тмине историје ка светлости Небеског Јерусалима. Да ти људи нису оставили кости широм голготског пута црногорског, од Цетиња, преко Косова и Метохије, Босне и Херцеговине и Хрватске, до Словеније, не би данас у Црној Гори Србима било онако како им је било у Загребу почетком деведесетих година 20. века, када је на власт дошао Фрањо Туђман.

После Кочевја, знамо зашто су Енглези и Американци наши „савезници“: зато што су нам савезали руке и ноге, и предали нас својој узданици, Стаљиновом џелату, Јосипу Брозу Титу. Људи који су своју крв лили за победу антихитлеровске коалиције нашли су се под бомбама и митраљезима „савезничке“ авијације док су покушавали да спасу голе животе.

Људи који су прешли границу и нашли се у Аустрији, где су могли бити спасени, од Енглеза су били враћани да их побију у шумама Кочевја. Ти исти „савезници“ на власти у свим земљама бивше СФРЈ су, после распада Титотопије, устоличили своје гаулајатере, који настављају његово србоубилачко дело. Ни до дана данашњег у Црној Гори не може се подићи споменик војводи Павлу Ђуришићу, који је водио своју војску и свој народ ка нади слободе и правде.   

Ипак, заклела се земља рају да се тајне све дознају. Прошла су десетлећа, а безгробна војска је, у Словенији, најзад добила своја опела, а места где су људи убијани обележена су.

Јесте, још нисмо слободни, и наша држава није она за коју су погинули  толики  јунаци; јесте, „савезници“ нас и даље, савезане, вуку у свој империјални савез, за ломљење кичме слободним народима света, и пуштају да духовни наследници партизанских џелата и даље убијају нашу будућност, правећи од српских земаља бантустане, али, књиге попут Греговићеве се пишу, и истина, макар и најмање, успева да прогледа и угледа светлост дана.

А то није мало. Јер, Солжењицинова заповест – Не живети у лажи – велики је почетак за много шта што почиње. Ако ово није последњи трен историје, када се апокалиптичка тајна о слому свега људског мора објавити на Суду Божјем, за нас још увек има наде.

СВЕТИ ОСТАТАК    

Свет из кога су потекле жртве србске у Чачку и Кочевском Рогу свет је који је ишчезао у мору крви. А био је то леп свет, свет чистих људи спремних на жртву.         

Као што је сваком у тајне историје загледаном Русу било довољно да види фотографију цара мученика Николаја Другог с породицом (супругом Александром, сином Алексејем и кћерима Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом, које су бољшевици погубили у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године), па да зна да он није био никакав „Николај Крвави“, убица руског народа, тако је довољно Србину да, листајући Греговићеву књигу, погледа фотографије убијених, често и шеснаестогодишњака, па да зна ко су били људи које су оглашавали сарадницима окупаторима и народним непријатељима.

Срби су вековима развијали, више него часно, заставу са четири оцила, окупљајући се под њом ради сведочења да човек није само грумен блата, него икона Божја, саздана ради заједнице са вечним Логосом, Творцем неба и земље.

У том свету, у коме су поштоване три највеће вредности српског народа (о којима пише владика Николај), Бог, Краљ и Дом, памћени су окршаји са спољним непријатељима србске слободе – Турцима и Германима; али, оно што се десило 1941. године, када су окупатори поново упали у нашу земљу, било је много страшније – грађански рат, када су одрођени представници српског народа, у име суманутих визија „скока из царства нужности у царство слободе“, устали да убијају своје, да би остварили револуцију у којој је, на првом месту, требало затрти Бога у човеку.           

Јер, револуција, као извртање света наопако, немогућа је док је Бог у средишту битија; а, како рече Достојевски, ако нема Бога, све је дозвољено. Дозвољено је убити најчеститије, и све редом домаћине ликвидирати, тако да народ остане без разумних људи и људи који могу да га поведу на одбрану вере, крста и части.    Трагедија је још већа јер се све то збива пред лицем Светог Саве, српског првопомиритеља, који ће гледати крвопролиће истог народа, али другачијих вјера – док једни верују у Христа и крсте се крстом, други ће огњем и мачем желети да униште све свето, да би могли да пишу нешто ново, нешто што нико није видео... Уместо Небеске Србије, треба изградити утопију, Нигдину, Недођију, по туђој вољи и за туђ рачун; само у тој утопији биће могуће утопити Србина са његовом вековном историјом и предањем борбе за слободу и правду.

По мом дубоком уверењу, Срби су данас оно што Библија назива Светим остатком, а што је Његош описао у „Вијенцу“, рекавши: „Што на вјеру праву не похули, што се не хће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв прољевамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Име и слобода: то је тајни, мистични смисао опстанка оних пет одсто упсравних, о којима је говори покојни Кијук. Без имена и слободе нема живота; нема ни хлеба, макар нам тврдили да ћемо хлеба имати само ако заборавимо своје име и пљунемо на слободу златну, која се стиче и чува часним крстом.

Али, остати Србин је тешко: зато толико конвертитства у нашој историји, зато толико католичења (које се претвара у похрваћење), исламизације (која постаје турчење и арнаућење), комунизације (из које настаје макендончење и црногорчење, као и „другосрбијанство“). „Истурчи се плахи и лакоми“...А ко није плах и лаком, ко је спреман да носи крст,  да страда, носећи свој усуд са поносом, тај ће остати.

Кад вам је тешко, сетите се утехе наше епске песме: „Не бојте се, добро бити неће“; биће вам лакше да схватите Христа Који каже: „У свету ћете имати невољу, али не бојте се, Ја победих свет“. 

Владимир Димитријевић